Dr­ža­va se po­tru­di­la da sa­kri­je lju­de ko­ji su po­či­ni­li zlo­čin na­da mnom i tu ne­kon­tro­li­sa­nu voj­nu si­lu, a za­vr­šni uda­rac su mi za­da­li Ivi­ca Stan­ko­vić i Mi­li­vo­je Kat­nić, ko­ji ni­je­su ni­šta pred­u­ze­li ka­ko bi utvr­di­li ko su lju­di ko­ji su u no­ći ok­to­bra 2015. go­di­ne sko­či­li na me­ne i po­lo­mi­li mi kič­mu i ko­sti, po­ru­čio je biv­ši spor­ti­sta i žr­tva po­li­cij­ske tor­tu­re Mi­o­drag Mi­jo Mar­ti­no­vić. On je ju­če u raz­go­vo­ru za „Dan”, na­kon što je Ustav­ni sud usvo­jio nje­go­vu žal­bu zbog ne­dje­lo­tvor­ne is­tra­ge tu­ži­la­štva u slu­ča­ju po­li­cij­ske tor­tu­re nad njim, ka­zao da mu ta­kva od­lu­ka ni­je iz­ne­na­đu­ju­ća.
– Vje­ro­vao sam da u Ustav­nom su­du sje­de ne­ki lju­di ko­ji ima­ju do­sto­jan­stva, hra­bro­sti i smje­lo­sti da do­ne­su od­lu­ku ko­ja je je­di­na pra­ved­na što se ti­če me­ne. Dr­ža­va i sve in­sti­tu­ci­je si­ste­ma su se po­tru­di­le da sa­kri­ju one lju­de i na­lo­go­dav­ce ko­ji su one no­ći ura­di­li ono nad mnom – ka­zao je Mar­ti­no­vić za „Dan”.
On je po­ru­čio da su naj­ve­ći zlo­čin po­či­ni­li oni lju­di ko­ji su te no­ći bi­li na mje­stu gdje je do­ži­vio naj­bru­tal­ni­je pre­bi­ja­nje i tor­tu­ru.
–Po­sli­je njih, naj­ve­ći zlo­čin su na­pra­vi­li lju­di iz dr­žav­nog apa­ra­ta ko­ji su svim si­la­ma po­ku­ša­li da pri­kri­ju te lju­de ko­ji su na­pra­vi­li ono zlo. Za­vr­šni uda­rac su mi za­da­li vr­hov­ni dr­žav­ni tu­ži­lac Ivi­ca Stan­ko­vić i spe­ci­jal­ni dr­žav­ni tu­ži­lac Mi­li­vo­je Kat­nić, ko­ji je jav­no u emi­si­ji re­kao da je ta je­di­ni­ca po­lu­voj­na i da ona ni­je smje­la da iza­đe na uli­ce te no­ći. Kad je ta­ko, za­što ni­šta ni­je­su pred­u­ze­li da bi utvr­di­li sta­nje, ko su bi­li lju­di ko­ji su one no­ći sko­či­li ona­ko na me­ne i po­lo­mi­li mi kič­mu i ko­sti – pi­tao je on.
Mar­ti­no­vić sma­tra da je smi­je­šna ka­zna iz­re­če­na su­spen­do­va­nom ko­man­dan­tu Spe­ci­jal­ne an­ti­te­ro­ri­stič­ke je­di­ni­ce (SAJ) Ra­do­sa­vu Lje­ško­vi­ću, ko­ji je osu­đen na pet mje­se­ci za­tvo­ra jer je sa­krio ime­na nje­go­vih ba­ti­na­ša.
– Ja ne­ću od­re­đi­va­ti ko će ka­kvu ka­znu do­bi­ti. Že­lim da ta ka­zna sa­mo bu­de ade­kvat­na ono­me što je me­ni ura­đe­no i ni­šta vi­še ili ma­nje. Ne že­lim da iko stra­da ko ni­je uče­stvo­vao u sve­mu ono­me i ko je ne­vin. Ne že­lim ni­ko­me zlo, že­lim sa­mo da ti lju­di do­bi­ju ade­kvat­nu ka­znu za ono što su me­ni ura­di­li one no­ći. Ono ni­je bi­lo na­mi­je­nje­no sa­mo me­ni, već sva­kom gra­đa­ni­nu. Tre­ba da se sta­vi pod kon­tro­lu ta ne­kon­tro­li­sa­na voj­na si­la slič­na Hi­tle­ro­voj SS di­vi­zi­ji iz če­tr­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka – po­ru­čio je on.
Mar­ti­no­vić ka­že da da­nas sa tu­gom i gor­či­nom gle­da na ono što mu se de­si­lo 24. ok­to­bra 2015. go­di­ne.
– Ali opet, ovo je mo­ja dr­ža­va i ja ću se svim si­la­ma bo­ri­ti i pred naj­vi­šim me­đu­na­rod­nim in­sti­tu­ci­ja­ma po­ku­ša­ti da is­tje­ram prav­du. Cr­no­gor­ska vlast, ko­ja tre­nut­no vla­da, vje­ro­vat­no će opet po­ku­ša­ti da pri­kri­je one lju­de ko­ji su mi te no­ći ura­di­li ono, ali ja se na­dam i vje­ru­jem u prav­du, da će jed­nog da­na do­ći ne­ki dru­gi lju­di i da će utvr­di­ti ko su lju­di ko­ji su one no­ći na­pra­vi­li zlo­čin na­da mnom i ko im je to na­re­dio i da li su oni sa­mo­volj­no to ura­di­li. To je pi­ta­nje pi­ta­nja – ko je na­re­dio, za­što – na­veo je on.
Mar­ti­no­vić na­vo­di da mu je naj­ve­ća tu­ga što je sve to do­ži­vio od lju­di ko­ji su dje­lo­va­li pod gr­bom dr­ža­ve za ko­ju se bo­rio.
– Na mo­joj du­ši je naj­ve­ća ra­na da se za ovu dr­ža­vu, za ko­ju sam se bo­rio od 1990. go­di­ne, ko­ju smo po­vra­ti­li i stvo­ri­li, da u toj dr­ža­vi je­di­ni­ce sa gr­bo­vi­ma cr­no­gor­skim, zbog ko­jih sam de­ve­de­se­tih go­di­na pro­ga­njan i hap­šen, uda­re na me­ne, kao sim­bo­la cr­no­gor­skog i an­ti­rat­nog po­kre­ta. To je mo­ja naj­ve­ća tu­ga – za­klju­čio je Mar­ti­no­vić. A.O.


De­mo­kra­te po­li­tič­ka sna­ga če­ka­na go­di­na­ma

Mar­ti­no­vić ka­že da je od­lu­čio da pri­stu­pi De­mo­kra­ta­ma, jer je u nji­ma pre­po­znao ener­gi­ju ko­je u Cr­noj Go­ri, ka­ko na­vo­di, ni­je bi­lo od ne­stan­ka Li­be­ral­nog sa­ve­za.
– Bio sam je­dan od onih lju­di ko­ji su do po­čet­ka bi­li u Li­be­ral­nom sa­ve­zu. Kad su se po­ja­vi­le De­mo­kra­te i Alek­sa Be­čić, vi­dio sam mla­du ener­gi­ju, mla­de i obra­zo­va­ne lju­de ko­ji ima­ju ne­što če­ga na po­li­tič­koj sce­ni, od ga­še­nja Li­be­ral­nog sa­ve­za, ni­je bi­lo u Cr­noj Go­ri. Sma­tram da su De­mo­kra­te bu­duć­nost Cr­ne Go­re, da je Alek­sa Be­čić iz­u­zet­no po­zi­ti­van po­li­ti­čar, ko­ji že­li da Cr­noj Go­ri do­ne­se slo­bo­du, de­mo­kra­ti­ju i da gra­đa­ni Cr­ne Go­re ži­ve pod istim uslo­vi­ma, da ne­ma gra­đa­na pr­vog i dru­gog re­da, da ži­ve u slo­bod­noj, de­mo­krat­skoj Cr­noj Go­ri – re­kao je Mar­ti­no­vić.


HRA: Dr­ža­va neo­zbilj­nim is­tra­ga­ma ne smi­je po­dr­žava­ti po­li­cij­sku tor­tu­ru

Ustav­ni sud je po­tvr­dio da dr­ža­va ne smi­je da po­dr­ža­va po­li­cij­sku tor­tu­ru neo­zbilj­nim is­tra­ga­ma, ka­za­la je iz­vr­šna di­rek­to­ri­ca Ak­ci­je za ljud­ska pra­va (HRA) Tea Gor­janc Pre­le­vić, ko­ja je u ime Mar­ti­no­vi­ća pod­ni­je­la ustav­nu žal­bu. Ona je is­ta­kla da je Ustav­ni sud utvr­dio da dr­žav­no tu­ži­la­štvo ni­je is­pu­ni­lo svo­ju oba­ve­zu pre­ma do­ma­ćim i me­đu­na­rod­nim prav­nim stan­dar­di­ma da obez­bi­je­di dje­lo­tvo­r­nu is­tra­gu po­li­cij­ske tor­tu­re nad Mi­od­ra­gom Mar­ti­no­vi­ćem i da je du­žno da tu oba­ve­zu is­pu­ni.
– Po­sli­je ove, sa­da već dru­ge od­lu­ke ko­jom je Ustav­ni sud utvr­dio da dr­žav­no tu­ži­la­štvo ni­je spro­ve­lo ozbilj­nu is­tra­gu pro­tiv pri­pad­ni­ka po­li­ci­je po­vo­dom po­li­cij­ske tor­tu­re na pod­go­rič­kim uli­ca­ma na­kon po­li­tič­kih pro­te­sta u ok­to­bru 2015. go­di­ne, oče­ku­je­mo da se vr­hov­ni dr­žav­ni tu­ži­lac iz­ja­sni o ovim od­lu­ka­ma i sa­op­šti što na­mje­ra­va da pre­du­zme da se spro­ve­du od­lu­ke Ustav­nog su­da i na­mje­ra­va li da re­for­mi­še pri­stup dr­žav­nih tu­ži­la­ca is­tra­ga­ma zlo­u­po­tre­ba ovla­šće­nja u okvi­ru po­li­ci­je – ka­za­la je ona.
Ka­ko do­da­je, Ustav­ni sud na ovaj na­čin stva­ra po­zi­tiv­nu do­ma­ću prak­su za­šti­te od tor­tu­re, ko­ju bi ina­če gra­đa­ni mo­ra­li da ostva­ru­ju pred Evrop­skim su­dom za ljud­ska pra­va u Stra­zbu­ru ili Ko­mi­te­tom pro­tiv tor­tu­re Uje­di­nje­nih na­ci­ja.